BJESOVI
VREME NAPETE CIRKULACIJE

Bjesovi postoje od 1990. godine. U oktobru iste godine snimaju materijal za prvi album u studiju "O" Snimatelj i producent tog materijala bio je Igor Borojević, bubnjar Partibrejkersa. Po završetku snimanja, dolazi do personalnih promena u grupi, koje onemogućavaju izlazak albuma. Prolazi dve godine u kojima bend trpi promene, da bi se u junu 1992 godine konačno stabilizovao u  sastavu: Zoran Marinković i Goran Marić - vokali, Predrag Dabić i Zoran Filipović - gitare, Dejan Petrović - bas i Miroslav Marjanović - bubnjevi.
Kreću na koncerte da bi posle jednog od njih dobili ponudu čačanske diskografske kuće "Sound Galaxy"     da objave material.  Kaseta pod naslovom "U osvit zadnjeg dana" izlazi u januaru 1993. godine Medutim, ništa se značajno ne dešava. "Sound Galaxy" štampa svega 500 primeraka od kojih polovinu, zalaganjem samih članova grupe, dobijaju novinari. Kaseta biva povoljno ocenjena od strane krtitke; međutim, prati je medijska tišina. U tom razdoblju sredstvima grupe, snimljen je i  spot za pesmu "Džordžija".
Izdanjem "U osvit zadnjeg dana ", Bjesovi su, kako sami kažu, odali počast svojim uzorima iz doba svog muzičkog i estetskog sazrevanja. Dakle, u pitanju je bio "homage" prošlim vremenima. Tek je trebalo kreirati i profilisati svoj zvuk.
U to vreme, već je postojala većina pesama za novi, drugi album. Novi materijal se formirao na koncertima i Bjesovi su postajali svesni da dolazi vreme za njihovu finalnu, studijsku realizaciju. Zahvaljujući pomoći sponzora i svojim materijalnim sredstvima 10. jula 1993. godinu počinju snimanje novog albuma. Prvi remiks završavaju početkom avgusta. Krajem istog meseca dešava im se nastup na Zaječarskoj gitarijadi gde osvajaju prvu nagradu žirija i publike. Grupa u septembru radi drugi remiks pesama sa novog albuma i materijal je spreman. Bjesovi nastavljaju sa koncertima na kojima posebnu pažnju pridaju atraktivnom vizuelnom predstavljanju, koje potpomognuto sjajnim repertoarom i besprekornom uvežbanošću postaje zaštitni znak grupe.
U februaru 1994. godine, Bane Lokner. muzički urednik, beogradske diskografske kuće "ITV MELOMARKET" Bjesovima predlaže izdavanje albuma. Vrlo brzo dolazi do saradnje i 4. aprila izlazi kaseta naslovljena imenom grupe.
Odavno se nije desilo takvo saglasje kritike i publike u oceni nekog domaćeg izdanja. Izgleda da su Jezici "Velikog svemirskog lizača" (amblem grupe) konačno napipali čvrst teren. Sve navedeno je više nego dovoljan povod za ovaj intervju.

Prošlo je nekoliko meseci od izlaska  drugog po  redu albuma BJESOVA - istoimeni album je dočekan sa nepodeljenim odobravanjem i kritike i publike - ovaj razgovor je vođen uoči izlaska  CD-a  sa frontmenima Zoranom Marinkovićem i Goranom Marićem i gitaristom Peđom Dabićem.

Kaseta je u prodaji već izvesno vreme, materijal je zaživeo. Da li bi nešto menjali kad bi ga ponovo snimali?

Još davno pre ulaska u studio imali smo jasnu predstavu o tome šta želimo. Zahvaljujući pozitivnoj atmosferi u studiju AKADEMIJA i sjajnom psihodelično-racionalnom producentskom tandemu Goran Živković i Aleksandar Radosavljević, a u kontekstu vremenskih i prostornih koordinata nastanka ovog albuma, možemo reći da smo skoro sto posto zadovoljni. Kamo lepe sreće da smo sa istim pesmama i istom ekipom posetili neki britanski  ili nedajbože američki studio.

Uz samo jedan spot od izlaska kasete, prodali ste ceo prvi tiraž. Sada se povodom izlaska CD-a pokreće medijska kampanja. Kako će to izgledati?

Ovih dana snimamo spot za pesmu "Vreme je". U pripremi je veliki promotivni koncert u Beogradu, a zatim će, kako to već ide, uslediti "velika srpska turneja".

Šta je bilo pre Bjesova?

Pored rokenrola zanimaju nas i drugi oblici izražavanja: slikarstvo, književnost, arhitektura, strip, ali je muzika oduvek bila naš zajednički medij.
1985. godine nije postojala jasno uobličena forma, već samo svest o potencijalu u nama. Znali smo da imamo puno da kažemo i da to mora biti iskreno - samo naše. Bili smo, naravno, suviše mladi da bi fokusirali naše zamisli, tako da smo dane provodili snimajući na kaset-dek najrazličitije moguće zvuke, uporno očekujući da će se nešto iz toga izroditi. Prirodno, niko od nas nije bio dovoljno zreo da bi odigrao ulogu supervizora, tako da se nije mogao preskočiti proces sazrevanja kroz koji prolazi svaka grupa. Svake godine su izlazile po jedna - dve pesme, te smo se, 1990. godine osetili dovoljno spremnim da snimimo prvih deset pesama. Bili smo ohrabreni rezultatom i, može se reći, da smo tada stekli samopouzdanje i rešenost da nastavimo.

Svojim scenskim nastupom ste postavili neke nove standarde u ovoj zemlji. Da li je tako bilo od početka?

Od samog početka smo razmišljali o tome kako da ostvarimo komunikaciju, da svoju ideju predstavimo tako da priča bude zaokružena na svim ravnima. Dakle, da pored samih pesama i poruka koje one nose, postoji i vizuelna podrška koja bi omogućila što potpunije razumevanje naših ideja. Smatramo da je neophodno upotrebiti teatralnost da bi koncertni doživljaj izazvao željenu reakciju, da Ijudi osete da potpuno stojimo iza onoga što govorimo. Uvek su nas fascinirale grupe koje svesno idu na prenaglašavanje, izvesnu auditivnu i vizuelnu radikalizaciju svog javnog predstavljanja.

Kakvu ulogu u toj priči imaju crne odore u kojima često nastupate?

To je jedan u nizu naših vizuelnih eksperimenata kome smo posvetili najveću pažnju. Na velikom broju koncerata isprobali smo razne varijante. Mantije su ostale. Pružaju veliku slobodu na sceni, a rizik banalnog tumačenja pokreta svode na najmanju meru. Na taj način smo želeli da izbegnemo ustanovljenu, do folklora dovedenu, koreografiju rok pevača, svaku pozu koja bi posmatrača skrenula dalje od naših poruka i time umanjila intenzitet i autentičnost komunikacije. Ovo je jedan od mogućih odgovora. Naravno, i dalje istražujemo, i pokušavamo da se i u tom smislu dalje razvijamo.

Uverljivost onoga što radite se najbolje vidi ako se posmatra publika na vašim koncertima. Ljudi se zaista prepuštaju emocijama koje dolaze sa scene, gubeći vezu sa trenutnom realnošću i ulaze u svoj unutrašnji svet. Koliko je to što zrači iz vašeg nastupa samo vaše, a koliko pripada svima nama?

Pored ljudi koji na koncerte dolaze da bi se zabavili, postoje i oni koji na njima traže trenutak identifikacije, beg od samoće. Mislimo da za njih koncert pruža mogućnost doživljavanja katarze. Oni žele da izađu srećniji i mi se trudimo da to priuštimo i sebi i njima. Nastup shvatamo kad vrhunsko slavljenje života, trenutak duhovnog i energetskog prožimanja, dakle, ostvarenje ideala - komunikacije, koja nam je svima preko potrebna. Toliko mi vidimo, a naslućujemo mnogo toga što ne možemo objasniti. Uostalom, to i nije naša uloga.

Posle KEMP pristupa na prvom albumu, ovaj je vrlo INDISKRETAN. Je li to urađeno sa jasnom namerom?

Mi dosta razmišljamo o tome šta radimo, ali smo pre svega svesni koliko smo nesvesni. Pokušavamo da pesme radimo na leru, kao Luk Skajvoker, sa Silom uz sebe, a Sila u našem slučaju je osećaj koji ti kaže da li nešto prolazi ili ne. Ne bismo želeli da nam se dogodi udes koji se, znali oni to ili ne, dogada mnogim umetnicima u sudaru sa nesvesnim koje može biti tako prikriveno i toliko prisutno da im totalno obesmisli čitavu priču.

Razmišljate li o novom materijalu? Hoće li biti teskoban kao ovaj?

Za sada postoji nekoliko pesama i jedino što sa sigurnošću možemo reći je to da će novi materijal biti širi u emotivnom dijapazonu. Pokušaćemo da se rasplinemo na pozitivne nivoe svesti. Recimo da su pesme sa ove ploče uslovno rečeno iz "Zone sumraka", pesme "shvaćene depresije", dok će nove, nadamo se doneti pozitivistički pristup. Osećamo da dolazi vreme opuštenije cirkulacije.

Posle ovakvih lomova u društvu i situacije kakva je sada mislite li da ima nade za rokenrol u Srbiji?

Kada je sve ovo sa raspadom SFRJ počelo i kad je u Srbiji, najverovatnije političkom direktivom, uspostav-ljen novi muzički poredak, čije ciljeve i domete svi već dobro poznajemo, svi oni iz muzičkog biznisa kojima je, kao i ostalim ratnim profiterima, samo novac bitan, prešli su u folk, ili kako već nazvati tog zaraženog mutanta. Sa druge strane u rokenrolu su ostali, uglavnom, pošteni i uporni ljudi, čija ambicija u sprezi sa aktuelnim promenama mainstream politike može biti katalizator nove ekspanzije rokenrola kod nas.

Kako komentarišete WOODSTOCK 94?

Ceo svet je, kao što je to LAIBACH već davno percipirao, duboko zagazio u totalitarizam. Na VUDSTOKU 69. je još uvek postojala nada, verovalo se da istorija ima evolutivni tok ka boljem, a ispostavilo se da su ideali demokratije, humanizma i tolerancije među Ijudima, u meduvremenu zloupotrebljeni i izvrnuti u svoju suprotnost, tako da smo na ovogodišnjoj replici Vudstoka mogli videti gomile mladih ljudi koje mazohistički uživaju u beznađu što im ga obilato isporučuju idoli sa pozornice. U pitanju je sumrak ove civilizacije.

Da li razmišljate o svom uticaju na vašu publiku?

Mi se odričemo uloge glasnogovornika. U našim pesmama ne dajemo nikakva rešenja, već samo kome-ntare o onome što nam se dešava.

Darko Bulatović